Posted by arko on 13:48 | No comments
Otkako znam za sebe spajamo kraj sa krajem, nekad taj kraj izdrži, a nekada pukne.
Nosio sam iznošenu odeću, patike vukao dok se skroz ne pocepaju da ne mogu više ni da se zakrpe, a slatkiše viđao za Uskrs, Božić i Novu godinu. Nije mi smetao taj način života jer me naučio da je dobro biti skroman. Sada imam 32 godine i platu o kojoj sam mogao samo da sanjam, nešto malo ostavim za sebe a resto dam mojima da bar pod stare dane malo uživaju.
Tata je sredio dvorište koje nije pipnuto 30 godina, zakrpio kuću, promenio krov, obnovio pokvarene kućne aparate i vidim kako i on i mama uživaju u tome. Ne mogu da opišem koliko sam srećan zbog njih.
0 komentari:
Objavi komentar